Предавање др Слађане Стаменковић - ЖЕНЕ КОЈЕ ЛУТАЈУ: FLÂNEUSE У АНГЛОФОНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Појам градског шетача, скитача или луталице – познат под називом flâneur – устаљује се у историји књижевности још од 19. века (када се популаризује најпре у Француској, па затим широм Европе и Западне цивилизације). Однедавно, књижевна теорија фокусира се на женску верзију популарног архетипа, када критичарке попут Лорен Елкин (2017) уводе термин flâneuse, односно архетип бесциљне шетачице, скитачице која се креће урбаним срединама. Шетање у оквирима онога што се назива flânerie укључује лутање градским улицама, без циља и крајњег одредишта, али уједно и сведочење развоју културе и урбане заједнице центара различитих друштава. У 21. веку, у оквирима родних студија и феминистичке теорије, flâneuse постаје сведокиња не само конкретног историјског момента и културолошких прилика, већ и проблема одсутности женских луталица у историји књижевности и културе. Она постаје и тиха учесница догађаја, а не само анонимни, дистанцирани посматрач, какав је био случај са њеним мушким панданом. Критичарке попут Анабел Ебс, Кери Ендруз, Нине Банет, Ејми Хамилтон, Кејти Бејкер или Наоми Вокер, редом истичу имплицитно освајање простора улице и градских стецишта у којима се као посматрач-скитница пре 20. века могао остварити само мушкарац. У англофоној књижевности, архетип flâneuse пратимо махом управо од периода модернизма (премда су примери спорадично присутни и у ранијим периодима, пре свега викторијанском), најзапаженије у прози Вирџиније Вулф. Жене које лутају улицама Лондона код Вулфове појављују се у есејима попут Сопствене собе (A Room of One’s Own) или „Опседања улице“ („Street Haunting“), али и у романима попут Госпође Даловеј (Mrs Dalloway), Ка светионику (To the Lighthouse) или Излета на пучину (A Voyage Out). Поред Вулфове, о женској верзији архетипа градске луталице пишу и Марта Гелхорн, Џин Рис, Дорис Лесинг, Нан Шепард, Флора Томпсон, Џоун Дидион, Џенет Винтерсон, Рејчел Кушнер, Џенифер Иган, као и многе друге. У свим њиховим делима жене које лутају освајају физички и културни простор (каткад и онај виртуелни), симболично разоткривајући мизогине темеље друштвених простора на којима су шетачице, посматрачице и учеснице често непожељне, а махом и неприсутне.

Слађана Стаменковић запослена је на Филозофском факултету у Новом Саду као асистенткиња са докторатом, на катедри за Енглески језик и књижевност. Њено поље истраживања тиче се савремене англофоне књижевности, понајвише америчке, и постмодерне и постхуманистичке теорије. Поред тога, њена истраживања укључују пресецања између књижевности и медијских студија, студије популарне културе, родне студије, а од недавно и екокритику. Чланица је Удружења за англо-америчке студије Србије.