IN MEMORIAM
МИЛОРАД РАДОВАНОВИЋ

(1947‒2020)

     У Новом Саду је 10. јуна преминуо академик Милорад Радовановић, професор Филозофског факултета у Новом Саду у пензији. Рођен je у Београду. Дипломирао је на Одсеку за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, магистрирао на Филолошком факултету у Београду и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду 1976. На Филозофском факултету у Новом Саду запослио се 1970, а највише звање стeкао је 1986. Држао је курсеве из Увода у лингвистику, Опште лингвистике, Синтаксе и семантике, Социолингвистике и Реторике са стилистиком. Као гостујући професор предавао је на европским и америчким универзитетима и у Јапану. За дописног члана САНУ изабран је 2003, а за редовног 2012. године.

     Био је члан Извршног одбора Огранка САНУ у Новом Саду, председник више комисија Огранка САНУ и председник Одбора САНУ за савремени  српски језик у светлу савремених  лингвистичких теорија. Својим радом доприносио је угледу Матице српске, као њен стални члан-сарадник, члан њеног Управног одбора и Одбора Одељења за књижевност и језик. Представљао је српску лингвистику у Комисији за социолингвистику, Комисији за граматичку структуру и Комисији за стандардне језике Међународног комитета слависта, био члан Лингвистичког друштва Америке и Лингвистичког друштва Европе.

     Учествовао је по позиву на бројним међународним конференцијама широм света, објављивао у иностраним часописима, енциклопедијама, антологијама и зборницима. Био је члан Уредништва више угледних часописа и едиција у земљи и иностранству, члан Стручне редакције за лингвистику и филологију Српске енциклопедије, редактор издања Целокупна дела Павла Ивића, председник Уређивачког одбора библиотеке Студије о Србима. Из његове богате библиографије издвајамо књиге Именица у функцији кондензатора (1978), Социолингвистика (1979; 1986; 2003), Списи из синтаксе и семантике (1990), Списи из контекстуалне лингвистике (1997), Планирање језика (2004), Стари и нови списи: Огледи о језику и уму (2007), Увод у фази лингвистику (2009), Фази лингвистика (2015). Изузетан је и његов допринос промоцији домаће лингвистике на међународној сцени. Објавио је, по позиву, књигу Yugoslav General Linguistics (1989, John Benjamins) – прву (и последњу) инострану презентацију југословенске опште лингвистике, зборник Serbian Sociolinguistics (2001, Mouton de Gruyter) и преглед проблематике српскога језика на крају минулога столећа: Српски језик и Српски језик на крају века (1996).

      Бавио се лингвистичком теоријом, синтаксом и семантиком, планирањем језика и социолингвистиком и међу најугледнијим је лингвистима у тим областима код нас и у свету. У домаћој и иностраној научној јавности високо су оцењени његови оригинални доприноси у области типологије раслојавања језикâ, теорије планирања језикâ, устројавања граматике друштвеног статуса, разраде замисли контекстуалне лингвистике, европеизације и балканизације језикâ, појава синтаксичке кондензације и номинализације, да наведемо само најважније. Његова иновативна промишљања обележила су више од четири деценије домаће науке о језику, у најбољој традицији Новосадске лингвистичке школе.

     Милорад Радовановић пленио је својим надахнутим предавањима из опште лингвистике. Уживао је велики углед међу студентима и колегама, цењен и омиљен не само због свог знања и умећа, блиставе мисли и виспрене речи, већ и стога што је био личност каква се ретко среће, спреман да саслуша, посаветује, помогне и ненаметљиво поучи, увек ведрога духа. Била је част бити његов ученик, сарадник и пријатељ.

 

Јасмина Грковић-Мејџор